11/03/2025
Човек рођен у пастирском шатору, пре свих је схватио да ће кључни стратешки ресурс будућности бити питка вода.
Тешко је било одрастање у Либији, која је једна од најтоплијих и најсувљих земаља на свету.
У неким областима кап кише није пала преко 20 година, због чега цела држава има само 4% земљишта за пољопривреду.
Млади наредник Муамер Гадафи са неколико нижих официра је 1969. године заузео седиште либијске војске и протерао 30.000 Италијана из земље.
Тако је, са само четрдесетак испаљених метака, срушена власт краља Идриза, а успостављена војна власт.
Одмах следеће године истраживани су нафтни извори у јужном делу Либије, и тада је пронађено нешто много вредније од нафте- највећи фосилни слој питке воде на свету.
Питка вода се у Либији тада плаћала сувим златом, док се за 1 долар могло купити преко 30 литара нафте.
Бродови за сеизмичка истраживања открили су да се на дубини од 600 метара испод Либије, Египта, Судана и Чада налази 20.000 кубних километара воде.
Стручњаци су Гадафију пренели да је то површина језера од 2 милиона км² која је довољна да се цела Либија напаја водом наредних 5.000 година.
На данашњи дан 1984. године пуковник Муамер Гадафи ударио је камен темељац за пројекат који је назвао:
„Велика вештачка река.”
Свету је тада поручио да овај пројекат слободно могу звати:
„Осмо светско чудо.”
Био је то највећи пројекат наводњавања на свету који се градио кроз 5 фаза са роком завршетка 2025. године.
Та година је дошла, а Гадафи свој план Велике вештачке реке није успео да заврши због једноставног разлога- убили су га.
Територија Либије је 90% под пустињом, а Гадафијев план био је да се из подземних језера, цевима испод Сахаре, вода допреми и до најзабаченијих места.
Знао је он да је вода извор живота и да воде има довољно за све, па је његов план имао могућност проширења мреже на Египат, Судан, Чад, па и Нигер.
Осим што напаја свој народ водом, подземна река је према Гадафијевој визији требало да територију Либије узелени као заставу Џамахирије.
Уз обиље најквалитетније нафте, Либија би тако постала независна и од увоза хране и воде.
Гадафи је одмах изјавио да ће ово његово ремек-дело инжењеринга постати највећи трн у оку светских моћника.
Највише због тога што је Централна банка Либије била у стопроцентном власништву државе и све је финансирано бескаматним кредитима.
У првој фази, у Бреги је изграђена фабрика за израду цеви.
Ове цеви биле су пречника 5 метара и тежиле су 80 тона.
За израду ових цеви утрошено је бетона колико је довољно да се изгради ауто-пут од Триполија до Москве.
У фабрици у Бреги радио је кран „Thialf”, који је био највећи кран на свету.
Са својом тежином од 952.000 тона, уврштен је у Гинисову књигу рекорда.
Цеви су укопаване на дубину од 7 метара како би се спречило испаравање воде у пустињи.
Али пре него што је кроз њих пуштена вода, прво је пуштена вентилација и цеви су служиле као ауто-пут кроз Сахару.
Направљено их је 550.000 и, попут змије, пружале су се 2.500 км кроз пустињу.
На овом пројекту радили су многи радници из бивше Југославије, а један од главних Гадафијевих инжењера био је Пирија Осман.
Пирија је отишао из родне Херцеговине јер је ову земљу, пуну змија и камена, желео претворити у плодно земљиште.
Он је радио на пројекту израде огромних пумпи које би из Неретве избацивале воду на Дубравску висораван и Херцеговину претвориле у оазу зелениша.
Убрзо је дошао у сукоб са локалним моћницима, па је напустио родни крај и прославио се градећи базене по Либији и Етиопији.
Гадафи је 1986. године изјавио да пројекат иде по плану, да је у њега уложено 5 милијарди долара, а у пустињи ископано милијарду кубика песка.
Сутрадан је у Берлину у једном ноћном клубу дошло до пуцњаве у којој су убијена 2 америчка војника.
Истрага је исте вечери показала да је у питању тероризам иза којег стоји Либија.
Триполи је одмах бомбардован, убијено је 35 цивила, међу којима и Гадафијева ћерка.
Прва фаза пројекта завршена је 1988. године.
Гадафи пред камерама опет изјављује да је у том периоду ископано 1.300 извора на дубини од 600 метара и положено 3.000 км цеви.
Само пар дана касније, изнад Шкотске руши се Боинг 747 који је био на лету из Лондона за Њујорк.
У њему гине 259 Американаца, а истрага експресно показује да је опет у питању тероризам иза којег стоји Либија.
На овај начин постепено је припреман терен и Либија се свету покушала представити у негативном светлу.
Иако су јој уведене све могуће санкције, друга фаза пројекта почела је одмах.
Први крак реке са свежом водом у Триполи стигао је 1996. године, а кроз цеви у град је сваког дана стизало 2,5 милиона кубика воде.
Гадафи изјављује да ће у трећој фази пројекта „бело злато” по први пут у историји добити Бенгази, Сирт и сви остали већи градови.
Око Бенгазија одмах почињу да се зелене млади виногради, а у Либији се први пут почиње производити јечам и пшеница.
УНЕСКО 1999. године награђује Гадафија и пројекат Велике вештачке реке за значајан научни допринос у наводњавању сувих подручја.
Запад је ово назвао „пројектом бесног пса.”
Светска банка уласком у нови миленијум одмах усваја политику приватизације извора воде и наплату по тржишној цени, те је Гадафијева река постала битан део светске слагалице.
До 2010. године, Гадафијев систем Велике вештачке реке разгранао се на преко 4.200 километара подземне мреже, преко које се питком водом снадбевало 70% становништва Либије.
Гадафи је до овог тренутка у овај пројекат уложио 30 милијарди долара.
Задње две фазе подразумевале су да се водоводна мрежа у наредних 15 година разграна и до најзабаченијих села.
Осмишљен је систем за наводњавање кроз који би се под обрадиво земљиште ставило 160.000 хектара пустиње.
Задња фаза овог „пројекта миленијума” никад није завршена због „хуманитарне интервенције.”
НАТО је најсиловитије бомбардовао баш Брегу и фабрику за масивне бетонске цеви која је била једина таква у Либији.
Уништен је и витални део Велике реке, а Либија је враћена у пећинско доба.
Гадафи је на крају силован штапом и 2011. године мучки убијен у Сирту, граду коме је он први пут у историји довео питку воду.
Гадафијев пројекат је преписан, па сада Египат покушава да део Сахаре претвори у плодно тле.
Разлика је што Египћани ово изводе уз кредитирање страних банака, и лакше им је доста него Гадафију, јер Египат лежи на реци Нил.
Гадафијева Велика вештачка река је 2008. године уврштена у Гинисову књигу рекорда као највећи комплекс за наводњавање свих времена.
Да је његов план до краја успео, цела северна Африка би заувек решила своје проблеме са храном и водом и постала економски независна од остатка света.
Гадафи је годину дана пред смрт, у Уједињеним нацијама, поцепао њену Повељу која је највиши правни акт, јер како је рекао, само изазива ратове.
Либија је независност Косова признала одмах након његове смрти.
Пуковник Муамер Гадафи није убијен због црног, већ због „белог злата”- воде...
Пише: Деки РС
